Имајући у виду чињеницу да Економски факултет Универзитета у Источном Сарајеву баштини најбољу традицију Економског факултета у Сарајеву, као и општеприхваћени став да се те традиције никада не смијемо и нећемо одрећи, у овом поглављу наводимо најважније историјске податке о Сарајеву и Источном Сарајеву, градовима у којима смо настали, живјели и радили.

Сарајевo

Назив града Сарајева потиче од турске ријечи “сарај” (владаров двор). Прије турских освајања на подручију данашњег града није постојало ниједно веће и значајније насеље. Из римског доба на подручју данашње општине Илиџа остало је забиљежено постојање колоније “Аqуае Сулфареа”, чије име свједочи да су Римљани знали за љековита својства минералних вода овог краја.

За годину оснивања Сарајева обично се узима 1461., када је тадашњи османски управљач Босне Иса-бег Исхаковић покренуо изградњу већег броја објеката (џамија, тржница, јавних купатила, хостела, итд.) који су од Сарајева начинили, по тадашњим стандардима, градску средину. Сарајево као регионални центар Османског царства свој врхунац доживљава половином XВИИ вијека, када броји око 80.000 становника..

Овај брзи развој града нагло је прекинут избијањем Бечког рата, у којем је Османско царство доживјело пораз и током којег је принц Еуген Савојски освојио град. Од тада па до Берлинског конгреса 1878. године, на којем је Аустроугарској дато право управљања Босном, развој града Сарајева је стагнирао, како по броју становника тако и по регионалном значају, посебно након што је сједиште османске управе из Сарајева измјештено у травник.

Доласком Аустроугарске почиње убрзан развој свих градских средина у БиХ, посебно Сарајева, у којем је изграђен већи број објеката у такозваном викторијанском стилу, владајућем у Европи тога доба. ти објекти (Вијећница, Земаљски музеј, катедрала, итд.) и данас чине језгро града. О развоју града свједочи и раст броја становника. тако је 1879. године, на првом попису становништва којег је провела Аустроугарска, Сарајево имало свега 21.377 становника, док је по посљедњем попису из тог периода (1910. године) имало 51.919 становника..

Историју Сарајева овог времена обиљежио је и чувени Сарајевски атентат, догађај који се десио о Видовдану, 28. јуна 1914. године, када су чланови организације “Млада Босна” убили надвојводу Франца Фердинанда, аустроугарског престолонасљедника. Атентат је извршио Гаврило Принцип, што је Аустроугарска искористила као повод да објави рат Србији. У тај рат умијешале су се Њемачка на страни Аустроугарске и Русија на страни Србије, чиме је започео Први свјетски рат.

Сарајево наставља свој развој и између два свјетска рата као средиште Дринске бановине. Према попису из 1931. године у Сарајеву је живјело 78.173 становника, од којих су хришћани чинили 52,9%, муслимани 37,9%, а Јевреји 9,7% становништва..

Након Другог свјетског рата, Сарајево, као и други већи градови у СФРЈ, доживљава процват потакнут индустријализацијом земље, за чије потребе велики број грађана прелази да живи са села у градове. У том периоду Сарајево добија сруктуру какву, мање-више, има и данас. Најисточнији дио града је и најстарији и одликује га већи број објеката из османског периода. Централни дио града носи печат аустроугарске владавине, док западним дијелом града (Ново Сарајево) доминирају комунистички стамбени блокови.

Из периода до избијања трагичних ратних сукоба на простору бивше Југославије треба издвојити чињеницу да је Сарајево од 8. до 19. фебруара 1984. године било домаћин XИВ Зимских олимпијских игара, највећег спортског догађаја који је икада организован на територији БиХ. На тој олимпијади, која се сматра једном од најуспјешнијих у историји олимпијских игара, учествовало је 1272 спортиста из 49 земаља свијета.

Према посљедњем попису становништва из 1991. године, у ужем градском подручју живјело је 429.672 становника, а у ширем 527.049. Национална структура становништва се промијенила у корист муслимана, који су 1991. године чинили скоро половину становништа града (49,2%). Срба је било 29,8%, Југословена 10,7%, а Хрвата 6,6%.

Источно Сарајевo

Избијањем трагичног грађанског рата у БиХ, град Сарајево бива подијељен на српске и муслиманске квартове и општине. Срби су током рата успјешно одбранили Грбавицу, Илиџу, Неџариће и Лукавицу, као и приградска насеља и општине Илијаш, Рајловац, Вогошћу и Хаџиће..

У периоду грађанског рата општина Пале била је пријестоница Републике Српске, у којој су се налазила сједишта свих републичких институција. Истовремено, у српским градским општинама током 1992. године организује се локална цивилна власт, из које ће, удруживањем тих општина, настати град Српско Сарајево, данас Источно Сарајево..

Дејтонским мировним споразумом већи дио одбрањених српских територија на подручју Сарајева припао је, нажалост, Федерацији БиХ. Са тих територија у периоду од новембра 1995. до марта 1996. године иселило се више од 100 000 Срба, који су на тај начин поднијели огромну жртву за опстанак и будућност Републике Српске..

Након завршетка грађанског рата, град Источно Сарајево убрзано се развија. Град данас чини шест општина – Пале, Источно Ново Сарајево, Источна Илиџа, Источни Стари Град, Соколац и трново. Процијењени број становника у ових шест општина је око 90000 (тачан број ће се знати након објављивања резултата пописа крајем 2013. године). У Источном Сарајеву, које представља административни, политички, привредни, образовни и културни центар сарајевско-романијске регије, данас је сједиште више значајних заједничких, републичких и градских институција.

Given the fact that the Faculty of Economics, University of East Sarajevo, inherits the best tradition of the Faculty of Economics in Sarajevo, and the generally accepted view that we must not and will not give up that tradition, this chapter ofers the most important historical information about Sarajevo and East Sarajevo, the cities in which we have existed, lived and worked.

Sarajevo

Te name of Sarajevo comes from the Turkish word “saray” (Ruler’s Palace). Before the Turkish conquest there had been no signifcant settlement in the territory of the present-day town. It was recorded that the “Aquae Sulfarea”, a colony from Roman times, existed in the area of today’s Ilidža, and its name indicates that the Romans knew of the healing properties of mineral waters of this region.

Te year 1461 is normally taken as the year of establishment of Sarajevo, when the then Ottoman governor of Bosnia Isa Bey Ishaković initiated the construction of several buildings (mosques, markets, public baths, hostels, etc.) that had made Sarajevo the urban space, according to the standards of the time. Sarajevo as a regional center of the Ottoman Empire reached its climax in mid-seventeenth century, when it had about 80,000 inhabitants.

Te rapid development of the town was suddenly interrupted by the outbreak of Vienna War, in which the Ottoman Empire was defeated and during which the Prince Eugene of Savoy conquered the city. Since then to the Congress of Berlin in 1878, when Austro-Hungarian Empire was given the right to govern Bosnia, the development of the city of Sarajevo had stagnated in terms of population and the regional importance, especially afer the seat of the Ottoman Government was transferred from Sarajevo to Travnik.

Upon arrival of the Austro-Hungarians, all urban areas in BiH began to develop, especially Sarajevo, where a number of buildings were built in the so-called Victorian-style prevailing in Europe at the time. Tese buildings (City Hall, National Museum, Cathedral, etc.) still form the city core. Te growth of number of population also witnesses about the development of the town. Te frst census conducted by the Austria-Hungarians in 1879 showed that Sarajevo had only 21,377 inhabitants, whereas afer the last census from that time (in 1910) it had 51,919 inhabitants.

One of the events in the modern history of Sarajevo is the famous Sarajevo assassination, which took place on St.Vitus Day, 28 June 1914, when the members of the “Young Bosnia” organization killed Archduke Franz Ferdinand, the Austro-Hungarian heir to the throne. Te assassination was committed by Gavrilo Princip, and the Austro-Hungarians used it as a pretext to declare war on Serbia. Germany got involved in the war on the side of Austro-Hungarians and Russia sided with Serbia, which triggered the First World War.

Sarajevo continued its development between the wars as the center of the Drina Province. According to the census from 1931, Sarajevo had 78,173 inhabitants, of whom the Christians accounted for 52.9 %, Muslim for 37.9 %, and Jews for 9.7% of the population.

Afer World War II, Sarajevo and other cities in the former Yugoslavia, experienced a boom fueled by the industrialization of the country, when a large number of people lef villages to become workers in cities. During this period, Sarajevo got the present structure, more or less. Te easternmost part of the city is the oldest one, characterized by a number of buildings from the Ottoman period. Te central part of the city bears the imprint of the Austro-Hungarian rule, while the western part of the city (Novo Sarajevo) is dominated by the communist apartment blocks.

It should be pointed out that in the period before the outbreak of the tragic confict in the former Yugoslavia, Sarajevo hosted the XIV Olympic Winter Games from 8 to 19 February 1984, which still is the biggest sporting event ever organized in the territory of Bosnia and Herzegovina. Te XIV Olympic Winter Games with 1,272 athletes from 49 countries are considered one of the most successful in the history of the Olympic Games.

According to the last census from 1991, the city area had 429,672 inhabitants, and the wider area had 527,049 inhabitants. Te ethnic structure of the population has changed in favor of the Muslims, who in 1991 made up nearly half of the population (49.2 %). Serbs accounted for 29.8%, Yugoslavs for 10.7% and Croats for 6.6% of the population.

East Sarajevo

Upon the outbreak of the tragic civil war in Bosnia and Herzegovina, the City of Sarajevo gets split into Serb and Muslim quarters and municipalities. During the war, Serbs successfully defended Grbavica, Ilidža, Nedžarići and Lukavica and suburbs and municipalities of Ilijaš, Rajlovac, Vogošća and Hadžići.

In the period of the Civil War the Municipality of Pale was the capital of the Republic of Srpska and the seat of all government institutions.

At the same time, in 1992, the Serb city municipalities organized the local civil authorities which would join together forming the City of Srpsko Sarajevo, or East Sarajevo as it is called now.

By the Dayton Peace Agreement, most part of the defended Serb territories around Sarajevo belonged, unfortunately, to the Federation of Bosnia and Herzegovina. More than 100,000 Serbs moved out from these territories from November 1995 to March 1996, thus making a tremendous sacrifce for the survival and future of the Republic of Srpska.

Afer the end of the Civil War, the town of East Sarajevo has been rapidly developing. Te town now includes six municipalities – Pale, East Novo Sarajevo, East Ilidža, East Stari Grad, Sokolac and Trnovo. Te estimated population of the six municipalities is about 90,000 (the exact number will be known afer the publication of the census results by the end of 2013). East Sarajevo, which is the administrative, political, economic, educational and cultural center of the Sarajevo-Romanija region, is today the seat of several important common, national and city institutions.

У предвечерје Другог свјетског рата, 1940. године, у Сарајеву је, под окриљем Универзитета у Београду, основан Пољопривредно-шумарски факултет, као прва свјетовна високошколска институција у главном граду БиХ. Настанак других сарајевских факултета, који ће ући у састав Универзитета у Сарајеву, као и развој високог образовања веже се за првих неколико година иза Другог свјетског рата. тако ће већ 1946. године у Сарајеву бити основан Правни факултет, Виша педагошка школа и Медицински факултет, а три године касније, 1949. године, и технолошки факултет..

Исте, 1949, године основан је Универзитет у Сарајеву, који је с радом почео 2. децембра, када је за првог ректора именован проф. др Васо Бутозан. тај изузетни професор, научник и човјек, чије име данас носи Ветеринарски институт Републике Српске у Бањалуци, остаће упамћен као личност која је дала немјерљив допринос развоју Универзитета у Сарајеву, али и високог образовања и науке на овим просторима..

Проф. др Васо Бутозан, први Ректор

Васо Бутозан је рођен 5. децембра 1902. у Старчеву, мјесту у близини Панчева, у којем је завршио основну и средњу школу. Као изузетно надарен студент већ 1931. године докторирао је на Ветеринарском факултету у Загребу, гђе је радио као редовни професор. Пред Други свјетски рат постао је члан КПЈ, а у рату је активно учествовао у антифашистичкој борби. Послије рата је постао први ректор Универзитета у Сарајеву, те први предсједник Академије наука и умјетности Босне и Херцеговине. Био је министар пољопривреде и министар науке и културе у Републичком извршном вијећу БиХ. Као члан сталне комисије Свјетске ветеринарске организације и Свјетске организације за здравље животиња, проф. др Васо Бутозан имао је статус свјетски признатог научника.

On the eve of World War II in 1940, the Faculty of Agriculture and Forestry was founded in Sarajevo under the auspices of the University of Belgrade, as the frst secular institution of higher education in the capital city of Bosnia and Herzegovina. Te emergence of other faculties of Sarajevo, which would become part of the University of Sarajevo, and the development of higher education are linked to the frst few years afer World War II. Back in 1946, the Faculty of Law, the Teacher Training College and the Faculty of Medicine were established in Sarajevo, and the Faculty of Technology three years later, in 1949.

The University of Sarajevo was founded also in 1949, and it began operating on 2 December, when Professor Vaso Butozan, PhD, was appointed the frst rector. Tis exceptional teacher, scholar and a man (the Veterinary Institute of the Republic of Srpska in Banja Luka bears his name today), will be remembered as a person who made an immeasurable contribution to the development of the University of Sarajevo, as well as to the higher education and science in these areas.

Vaso Butozan, PhD, the Firts Rector

Vaso Butozan was born 5 December 1902 in Starčevo, a village near Pančevo, where he completed his primary and secondary education. He was a highly gifed student and in 1931 he received his doctorate degree at the Zagreb Faculty of Veterinary Medicine, where he worked as a full professor. Before the Second World War he joined the Communist Party and was actively involved in the anti-fascist struggle during the war. Afer the war, he became the frst rector of the University of Sarajevo and the frst president of the Academy of Arts and Sciences of Bosnia and Herzegovina. He was the Minister of Agriculture and Minister of Science and Culture in the BiH Republic Executive Council. As a member of the Standing Committee of the World Veterinary Organization and the World Organization for Animal Health, Professor Vaso Butozan, PhD had the status of a world-renowned scientist.

Економски факултет у Сарајеву основан је 1952. године уредбом тадашње Владе Народне Републике БиХ. Факултет, који је био смјештен у згради Правосудне палате, на адреси Обала војводе Степе 7/ИИИ, с радом је почео школске 1952/53. године.

За првог декана Економског факултета у Сарајеву именован је проф. Војислав Ракић. Вриједи истаћи имена наставника и сарадника који су те 1952/53. године чинили наставни колегијум:

1. Војислав Ракић, ванредни професор
2. др Гојко Половина, ванредни професор
3. Душан Лопандић, ванредни професор
4. др Душан Јагодић, асистент
5. др Војислав Зеремски, асистент
6. Драгољуб Митровић, асистент
7. Урош Видовић, доцент
8. Љубомир Бошковић, наставник предвојничке обуке
9. Милан Сушић, наставник предвојничке обуке

Био је то почетак праћен тешкоћама, малим бројем наставника и сарадника, недостатком простора и релативно малим бројем студената, чији број у првих десет година постојања факултета на све четири године није био већи од осам стотина.

Први студент који је дипломирао на Економском факултету у Сарајеву био је Милош Блажић, који је студије завршио 13. марта 1957. године. Блажић, који је на простору бивше Југославије остао упамћен као предавач статистике, умро је 2008. године као редовни професор Економског факултета у пензији.

У тешким условима послијератне обнове бивше Југославије, Економски факултет у Сарајеву ипак се у сваком погледу развија, посебно након пресељења у зграду Сарајевске богословије (трг Ослобођења 1), која је 1960. године национализована, односно одузета Српској православној цркви.

Већ наредне, 1961, године под окриљем Економског факултета у Сарајеву отварају се и четири центра за ванредно студирање – у Бањалуци, Мостару, тузли и у Зеници. Ови центри угашени су три године касније, али се 1971. године у Мостару поново отвара ођељење које 1975. године прераста у Економски факултет у Мостару. Исте, 1975. године, основан је и Економски факултет у Бањалуци. Захваљујући поменутим ођељењима, знатно је порастао и број студената.

Почетком 70–тих година прошлог вијека у једној школској години Економски факултет у Сарајеву уписао је 4100 студената, док је укупан број студената у то вријеме био и већи од 7000..

Године 1971. основан је и Институт Економског факултета, који ће 1974. године постати самостална институција..

Године 1985. Економском факултету припојена је и Виша економско-комерцијална школа.

The Faculty of Economics was established in 1952 by the decree of the Government of the People’s Republic of Bos­nia and Herzegovina. The Faculty was located in the build­ing of the Palace of Justice at Obala vojvode Stepe 7/III and started to operate in the academic year 1952/53.

Professor Vojislav Rakić was appointed the frst dean of the Faculty of Economics in Sarajevo. It is worth noting the names of the teachers and teaching associates who made up the teaching staf in 1952/53:

1. Vojislav Rakić , Full Professor
2. Gojko Polovina, PhD, Associate Professor
3. Dušan Lopandić, Associate Professor
4. Dušan Jagodić, PhD, Assistant
5. Vojislav Zeremski, PhD, Assistant
6. Dragoljub Mitrović, Assistant
7. Uroš Vidović, Assistant Professor
8. Ljubomir Bošković, Teacher of Military Pre-Service Training
9. Milan Sušić, Teacher of Military Pre-Service Training

It was the beginning followed by difculties, a small num­ber of teachers and teaching associates, lack of space and a relatively small number of students, whose number in the frst ten years of the Faculty existence did not exceed eight hundred students at all four years of study.

Te frst student to graduate from the Faculty of Economics in Sarajevo was Miloš Blažić, who completed his studies on 13 March 1957. Miloš Blažić, who would be remembered as a famous lecturer in statistics in the former Yugoslavia, died in 2008 as Full Professor of Economics, in retirement.

Despite the harsh conditions of post-war reconstruction of the former Yugoslavia, the Faculty of Economics was developing in every way, especially afer moving into the building of Sarajevo Orthodox Seminary (Trg Oslobodjenja 1), which was nationalized and seized from the Serbian Orthodox Church in 1960.

Te following year, in 1961, four centers for part-time studies opened their doors in Banja Luka, Mostar, Tuzla and Zenica under the auspices of the Faculty of Economics in Sarajevo. Te centers were shut down three years later, but in 1971 the department in Mostar was re-established and transformed into the Faculty of Economics in Mostar in 1975. Te Faculty of Economics in Banja Luka was es­tablished the same year, in 1975. Te number of students signifcantly increased owing to operation of the above mentioned departments.

In early 70-ies of the last century, there were 4.100 students in one academic year enrolled at the Faculty of Economics in Sarajevo, whereas the total number of students at that time was more than 7,000.

Te Institute of Economics was founded in 1971 and it would become an independent institution in 1974.

In 1985, the Economic and Commercial College was at­tached to the Faculty of Economics.